POSTUPAK USVAJANJA USTAVA

Ovaj ustav nema ni procesni ni sadržinski legitimitet

• Izrada Ustava bila je u rukama najužih rukovodstava nekoliko političkih stranaka, pod ultimativnim pritiskom Srpske radikalne stranke.
• Iz ustavnog procesa su do kraja bile isključene institucije nadležne za njegovu primenu (Odbor za ustavna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije).
• Ustav je pripremljen u izrazito kratkom roku (manje od 2 nedelje).
• Najšira javnost je uskraćena o elementarnim informacijama o sadržini Ustava.
• Poslanici su ustavni tekst dobili na sam dan usvajanja, ali im je uskraćena mogućnost da učestvuju u ustavnoj raspravi.
• Iako su organi AP Vojvodine usvojili Platformu Izvršnog veća o položaju AP Vojvodine u novom Ustavu Srbije i u više navrata insistirali da zajedno sa predstavnicima nacionalnih manjina budu uključeni u izradu ustava, ignorisani su.
• Noć pred usvajanje ustava na vanrednoj sednici i po hitnom postupku izmenjen je Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije kako bi se omogućilo da se Ustav usvoji već narednog dana, na posebnoj sednici, van redovnog zasedanja.
• Uprkos mnogobrojnim zahtevima, javna rasprava o Predlogu ustava je onemogućena.
• Građani Republike Srbije sa sadržinom Predloga ustava su upoznati tek posle njegovog usvajanja.

Legalitet i legitimitet referenduma i njegovog usvajanja biće sporni

• Zakon o referendumu iz 1994. godine ne zadovoljava evropske standarde.
• Ne postoji centralni birački spisak niti pouzdani rezultati o ukupnom broju birača (po oficijelnim podacima broj birača varira oko 400.00).
• Referendum se održava dva dana bez mogućnosti nadzora i kontrole toka glasanja i monitoringa.
• Iako se u Ustavu Kosovo definiše kao sastavni deo Srbije, Albanci na Kosovu će biti isključeni iz postupka izjašnjavanja.

IZOSTANAK INTEGRATIVNE KLAUZULE

• Ne priznaje primat međunarodnog prava (član 16.),
• Nema neposredne primene međunarodnog prava od strane sudova (član 18.),
• Ustanovljena je nadležnost Ustavnog suda da odlučuje o saglasnosti međunarodnih ugovora sa Ustavom (član 186.).

POLOŽAJ AP VOJVODINE U USTAVU

Ustav ne priznaje i ne poznaje ustavni identitet autonomne pokrajine i u tom pogledu je korak unazad čak i u odnosu na Ustav iz 1990, koji utvrđuje posebnosti autonomnih pokrajina u pogledu nacionalnih, istorijskih, kulturnih i drugih svojstava (član 108.).

• Izvorne nadležnosti Autonomne pokrajine i lokalne samouprave nisu određene i garantovane Ustavom, već su prepuštene da ih Skupština Srbije uredi svojim zakonima.
• Autonomnoj pokrajini se ne garantuje zakonodavna vlast, već samo pravo da podzakonskim aktima (odlukama) uređuju neka pitanja u skladu sa zakonom.
• Ustav ne garantuje pravo pokrajine da izvršava čak ni vlastite odluke (nema garancije izvršne vlasti).
• Ustav ne garantuje učešće Autonomne pokrajine u izboru sudija u sudovima koji učestvuju u zaštiti pokrajinske autonomije.
• Ustav ne definiše ni imovinu AP Vojvodine, već predviđa da će to biti utvrđeno republičkim zakonom.
• Ustav deklaratorno predviđa da autonomna pokrajina ima pravo na sopstvene izvorne prihode, ali se vrsta i visina izvornih prihoda utvrđuje zakonom koji donosi Skupština Srbije. Identično rešenje sadrži i Ustav iz 1990. član 109. stav 3.
• Zadržano je rešenje po kojem Autonomna pokrajina ne donosi samostalno svoj statut, nego uz prethodnu saglasnost Skupštine Srbije. Nema odredbe šta će se desiti ako saglasnost izostane.
• Autonomna pokrajina ne odlučuje o svojoj teritoriji niti joj se garantuje postojanje autonomije, jer ona može biti ukinuta, promenjena ili spojena po postupku predviđenom za promenu Ustava, o čemu odlučuje Skupština Srbije, a potvrđuju građani na celoj teritoriji Republike na referendumu (član 182.).
• Ustavom nisu utvrđeni kriterijumi za formiranje novih autonomnih pokrajina.